Poez11a ili: kako prevazići besmisao koji nam se nameće kao mejnstrim osećaj?

Poez11a ili: kako prevazići besmisao koji nam se nameće kao mejnstrim osećaj?

U nedelju, 8. marta, u klubu Feedback nastupa Poez11a, muzika koja pokreće na ples ritmom sopstvenih misli.

Poezija je misao a muzika je smisao.

Jedino kroz takvoj sinergiju ostvaruje se sudar teksta i konteksta koji se svojim zvučanjem i značenjem ispoljava kao ono što nazivamo rokenrol poetika.

Kako i zašto? Pitanja su na koje je odgovor dao Ivan Ilić, glavni poeta pomenutog benda, sa kojim smo imali čast da razgovaramo u susret predstojećem nastupu.

Šta prvo dođe? Reč ili ton? I kako se sve to na kraju pretvori u ritam?


Prvo dođe emocija, a onda emocija izabere da li će se družiti sa tonovima ili slikovima, bojama ili taktovima. I onda kada se utka dovoljno u sve to, kada se oboji sama sobom suštinski, pesma se sama pojavi na površini, ovlada prstima i glasom. Ili sedi na ramenu i čeka da bude zabeležena.

Pesma „Sneegom“ je tako lagana, melanholična i naizgled sva jednolična, a ipak na neki čudan
način pokreće i uzbuđuje. Iz kakvih je to osećanja i želja ona proizašla?


Iz onih koje opisuje svojim imenom, iz osećaja i želja da se oslobodi Ega i prikaže tek jedan tren u
bezvremenu ovih Prostora.

Vaša muzika ne pruža slušaocima onu laskavu pevljivost koja se danima ne može isprati iz ušiju,
ali ipak, ta melodičnost stihova kojom isijava Poez11a jeste na jedan drukčiji način vrlo „zarazna“.
Kako ste uspeli da (pro)izvedete takav efekat?


Iskrenošću, ali i doslednošću, prvenstveno nama samima. A onda to prepozna i publika. Ideja nam je oduvek bila da nas porede jedino sa nama, ni sa kim drugim. Jer to onda ne bismo bili mi.

Po čemu se poetično izdvaja od svakodnevnog?


Poetično svaki dan može učiniti nesvakodnevnim. Previše svakodnevice može štetiti poetici do mere da ljudima postane strana. Zato je neophodno stalno se vraćati talasima poezije i tako prevazići besmisao koji nam se servira kao mejnstrim osećaj.

Da li, po Vašem mišljenju, ima dovoljno (dobre) poezije u domaćem rokenrolu i alternativi (i
nekad i sad)? Navedite primere.


Verovatno je i sada ima, samo kao i sve dobro, nema prostora za nju, nevidljiva je, čak i kada za njom svesno tragamo. Ali ima ljudi, mladih ljudi koji svojim predanim radom, bez ikakvih stega lažnih autoriteta, prepoznaju šta je to što ih dotiče i onda to predstavljaju svetu na mestima koja su im dostupna, poput portala. Kada sam bio klinac, za mene su dobri pesnici rokenrola ovih prostora bili
Milan Mladenović i Darko Rundek. Rundek je i dalje tu.

Koji su to najpoetičniji muzički stvaraoci (širom sveta) koji su najviše uticali (i dalje utiču) na Vaš razvoj kao umetnika i, prvenstveno, pesnika i zašto?


Teško je odgovoriti na to pitanje, na način da nekoga ne preskočim ili nepravedno zaboravim. Mnogo sam muzike čuo. I, svakako, tamo gde nije bilo poetike, tu se nisam ni zadržavao.

Koji je taj koji preovladava u lirskom subjektu – muzičar ili pesnik? Kome je teže u stvaralačkom procesu?

Najteže je telu, koje je dom i pesniku i muzičaru. Njima nije teško, naprotiv, oni se odlično slažu,dopunjuju. Nekada muzičar svira, a pesnik samo sluša. I obratno. Nekada zajedno stvaraju, bez ikakve sujete ili nestrpljenja.

Da li postoji neka pesma (da ste je čuli ili možda čak sami napisali) čije reči zvuče tako skladno ali se ne daju uglazbiti nikako? Objasnite.

Svetska književnost je prepuna takvih pesama. Iako nisu uglazbljene, one su muzika. I zato su tako pitke svima.

Aleksandar Stojković St kaže da je muzika „magična vazdušasta tekućina“ ali je ta „definicija“ sasvim poetska. To je još jedan primer kako je poezija u stanju da objasni i najeteričnije stvari na jednostavan način a da se to ne pretvori u apstraknu formulu (kao u matematici). U stvarnosti su apsurd i kontradiktornosti jedine „uhvatljive“ konstante postojanja te kako onda poezija (ali iPoez11a) uspeva da objasni samu sebe u takvom poretku stvari?

Dušom, koja kada sabira kaže da su 1 i 1 uvek 11.

Razgovor vodila: Ana Bjes