fbpx
Intervju: Kako to Milan Migi Stoiljković uspeva da drži ritam niške scene?

Intervju: Kako to Milan Migi Stoiljković uspeva da drži ritam niške scene?

Svako ko se može nazvati redovnim posetiocem Feedback-a zna Milana Stojiljkovića, pod nadimkom Migi. Dobro, možda niste stigli da ga baš dobro upoznate, ali, da, to je onaj lik koji uvek stigne da vam mahne i kaže “živeli” u prolazu dok se, ili sprema za svirku ili obavlja svoj radni zadatak kao tonac u našem klubu. Dok uveliko traju pripreme za predstojeći koncert Bohemije (15. marta) uspeli smo da ga uhvatimo u trenutku predaha (čitaj: u putu za Bg gde su imali nastup u KC Grad-u). Stoga, sada imate priliku da konačno upoznate Migija i saznate sve o njemu, da konačno prebrojite sve njegove dosadašnje muzičke projekte i, pre svega, imate jedinstvenu priliku da u moru gitarista, basista i raznoraznih frontmena čujete rokenrol sagu jednog bubnjara u usponu.

Uz to, u dnu strane pronađite i poslušajte i mixtape koji su, u suret nastupu Bohemije pripremili Janko i Dina.

1. Nije lako biti muzičar u Nišu, a tek bubnjar! Kako uspevaš da već godinama “držiš ritam” niške scene s obzirom da si u proteklih desetak godina toliko bendova prevalio “pod palicama”?

Ne bih da zvučim pretenciozno, ali biti bubnjar u Nišu je možda i najteže, u poređenju sa ostalim muzičarima. Pod tim ne mislim da nema uslova ili da je teško probiti se zbog konkurencije. Baš naprotiv, konkurencije ima vrlo malo i u tome je ta težina. Gitarista ima na svakom ćošku, basista na svakom drugom ali bubnjara ima samo par. U takvoj situaciji, uopšte nije nenormalno da jedan bubnjar ima 2-3 benda u kojima svira u isto vreme, i to je ono što je teško. Mislim da je moj lični rekord bio da sam bio u 7 bendova istovremeno. To znači – svakog dana u nedelji proba s drugim bendom. Ti bendovi su bili žanrovski dosta različiti pa sam svakog dana morao da budem u drugom mentalnom sklopu. Koliko god da je to bilo zanimljivo s jedne strane, s druge sam siguran da to sada nikako ne bih mogao da radim, te je tako to vremenom palo na 3, a onda, konačno, na 2 u kojima sam sada. Dalju ekpanziju ne planiram.
Ali, biti bubnjar u Nišu (a i ne samo u Nišu), je svakako velika sreća i čast, tako da sav trud koji ulažem nijednog trenutka nije bio uzaludan iako od tih 7 istovremenih bendova danas radi samo jedan. Iz svakog ponešto naučiš i ponešto poneseš.
A kako uspevam? To se i sam pitam već nekoliko godina…
U principu, to je i najbolja stvar kod bubnjarstva, nikad nisi sam. Od AFK Cat on Fire-a, preko Decokvaritelja, benda Sizife, Daj Kamen, KZP-a, KKD-a, Scarlet Dust-a, Majdana, pa na kraju do Bohemije i Prljavih Sestara, uvek sam imao bend s kojim sam delio sve, i dobro i loše. Niko ne može bez bubnjara ali ni bubnjar ne može bez ikoga. A zajednički se sve lakše podnosi. Što se mene tiče, dosta sam druželjubiv, te mi i ta socijalna komponenta sviranja u bendu dosta pomaže i prija.

2. Kako izgleda tvoj kreativni dan (vežbanja samostalno i na probama, nošenje sa naletima inspiracije ali i “opadanja flow-a”)?

Prvenstveno, bilo šta da radim muzika mora biti prisutna. Ako sam na poslu, uvek sam sa slušalicama, u hodu isto, a ako sam kod kuće, nešto piči sa zvučnika. To konstantno slušanje muzike mnogo pomaže u kreativi jer te tera da uhvatiš palice i makar mlatiš po vazduhu, ako ništa drugo…
Moram priznati da u poslednje vreme i nemam nešto mnogo vremena za samostalno vežbanje, što zbog posla, što zbog proba s bendovima. Tako da s te stane već ima malo tog “opadanja flow-a” na ličnom nivou. Ali, to će se nadoknaditi u nekom trenutku. Opet, tome služi i bend. Iako ne vežbam samostalno, svaki dan sam za bubnjevima na probama bilo Bohemije, bilo Prljavih Sestara.
Sad, neko će reći da je sviranje istih pesama iznova i iznova dosadno, i svakako ume da bude, ponekad, ali nema lepšeg osećaja nego kad “izvučeš” neki prelaz ili ubaciš neki totalno nov ritam u već postojeću pesmu pa se pogledate svi u trenutku onako značajno. Ali, desi se da dođe i do zasićenja ponekad, pa ti se uopšte ništa ne radi tokom cele probe. A onda kad se neka takva završi, jedva čekaš sledeću da se iznova pokažeš, jer znaš da ova nije bila dovoljno dobra.
Ali, bitno je sve to prihvatiti kao normalno. Ne možeš svaki dan biti virtuoz (ili makar ja ne mogu), ali isto tako, ako danas nije išlo, već sutra može, i hoće, biti bolje. Isto kao i sa svim ostalim stvarima u životu…

3. Jednom sam čula za izreku “bubnjar je čoveku najbolji prijatelj”? Šta to znači i da li se, vođen svojim iskustvima u međuljudskim odnosima muzičkim, pronalaziš u toj konstataciji?

(Smeh) Iskreno, čuo sam samo za izreku da je “bubnjar onAj što se druži s muzičarima”, ali da smo nečiji najbolji prijatelji, to još nisam.
Iz svog iskustva, svako u bendu je najbolji prijatelj bilo kog drugog čoveka iz tog benda i u tome ne bih izdvajao bilo kojeg instrumentalistu (vokali su druga priča (smeh)).
Mi imamo jednu prednost, a to je da imamo ritam u sebi i da kao takvi možemo da zapalimo bilo koji dancefloor i napravimo instant žurku. S te strane smo možda “čovekov najbolji prijatelj”, jer nosimo pozitivu i ritam svuda sa sobom. (Lična iskustva drugih ljudi se mogu razlikovati. Ukoliko je vaš bubnjar drugačiji, molimo Vas konsultujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom)

4. Bije vas glas da ste, svi vi iz te “udaračke branše” vazda spremni na multitasking. A, sudeći po tebi, istina je. Angažovan si istovremeno u više projekata. Uz to, sem kao “scenska” pojava, radiš i iz “senke” kao tonac u klubu Feedback. Znam da se odgovor na ovo pitanje ne može prosto sažeti ali pokušaj da nam dočaras makar neke deliće i upečatljive momente tog svog radnog iskustva.

Meni je najzanimljivija priča o moja prva dva radna iskustva u Feedback-u. Prva svirka za koju je trebalo da budem “zadužen” je bio, ni manje ni više, Nikola Vranjković. Sad, ja razmišljam, neki tamo lik, koji je prekjuče prvi put video ovu miksetu u životu, treba jednom Vranjkoviću nešto da kaže. Vranjkoviću, koji sve što je vezano za zvuk ima u svom malom prstu. Srećom, vodili su svog tonca (kao što i uvek rade), pa sam imao minimalno posla, na čemu sam i dan danas neopisivo zahvalan. Ispalo je jedno iskustvo iz kog sam baš puno naučio. A Nikola i njegov tonac, Miloš, su naravno znali više o klubu i zvuku od mene, što i nije čudno s obzirom da Nikola svira u Feedback-u od kako isti postoji.
A onda je došla druga svirka. Moj omiljeni srpski bend, Veliki Prezir, dolazi da svira, i oni nemaju svog tonca!! Prvi zvuk koji radim, pa Prezir, ni manje ni više. Tu me je već definitivno “pojela trema”, ali samo do trenutka dok se oni nisu pojavili na vratima. Čim sam ih video nasmejane, odmah mi je bilo jasno da će sve da prođe kako treba. I jeste. Kad su postavili bubanj i pojačala na binu i krenuli da sviraju, neozvučeni, ja sam bio u fazonu da neću ni da ih ozvučavam jer već tako sami savršeno zvuče. Naravno, u takvim situacijama kvalitet tonca je apsolutno nebitan. Ako bend zvuči dobro na bini, iz pojačala, ni najgori tonac na svetu ne može da im naškodi.
Iskustava svakako ima još, ali su mi ova dva posebno draga, jer su prva. Ko zna, možda jednog dana izdam knjigu svojih tonačkih dogodovština, ali, samo pod uslovom da se budem sećao svih stvari, što nije uvek lako.

5. Iskustvo, upornost, posvećenost i ljubav (sklonosti) vremenom te odvedu na raznorazne strane i pred tebe postave određene izbore ali i izazove. Šta te je odvelo u priču zvanu bend “Bohemija”?

Janko. Janko me je odveo. (smeh)
Šala, ali, nekako je bilo prirodno da ćemo da sviramo zajedno i nakon što su Decokvaritelji prestali sa radom, jer smo se od samog upoznavanja kontali na tom nekom muzičkom nivou. U tom trenutku smo obojica svirali u alternative-metal bendu Indigo Son, dok sam ja još svirao u Sizifu a Janko u There-u, ali nam je obojici falio taj neki “pop” u našim muzičkim životima. Svirali smo, isto, na ulici obrade kao što su Beatles-i, Oasis, Veliki Prezir, Danilov Doživljaj Beča, itd. i nekako nam je bilo prirodno da krenemo da radimo ovako nešto jer je to muzika koju zaista volimo. I onda napravismo Bohemiju, i, vremenom, napustismo sve ostalo.

6. Na koji način Bohemija omogućava da uradiš “ono nešto” što si oduvek želeo da postigneš na putu svog stvaralačkog ostvarivanja?

Na svaki mogući! (smeh)
Sad opet, da si me pitala pre 4-5 godina da li bih uopšte mogao da sviram u ovakvom bendu, gde nema sviračkog “isprđivanja” i “drndanja” bubnjeva, rekao bih ti – “nema šanse, ne mogu ja prosto da sviram sa malo udaraca”. Danas nema ničega što bih radije svirao. Tako da, sa te strane, Bohemija nije ono što sam oduvek želeo da postignem na svom putu, ali je svakako ono što je trebalo da postignem (da iskrivim citat Inspektora Gordona iz Betmena).
Bohemija je definitivno bend koji, od svih u kojima sam svirao, ima najveći potencijal da ostavi iza sebe nešto što će trajati, i što će, nadam se, nadživeti nas same. A to jeste ono što sam oduvek želeo da postignem. Da budem deo nečega što će da traje. Sad, ovo možda zvuči pretenciozno, te ćemo pustiti budućnost da odluči o tome. Ono što je najbitnije sada, i što me ispunjava, jeste da sam u bendu sa najboljim prijateljima, da sve odlično funkcioniše i da samo guramo napred. Evo, posle dva albuma i dalje smo sveži i stalno nam padaju na pamet nove ideje, što se, recimo, može videti po našim spotovima (smeh).

7. Kako vidiš Bohemiju (i sebe u njoj) u bliskoj ali i daljoj budućnosti?

Pa, kao najveći bend srpske scene, naravno (smeh).
U nekoj bliskoj budućnosti nas vidim u Feedback-u 15. marta sa Anom Avramov. A nakon toga, širom Srbije i regiona radi promocije albuma koji će vrlo uskoro da izađe (tačan datum trenutno ne znam). I to je nešto što jedva čekam – putovanja, sviranje po drugim gradovima, svo to druženje i izazovi novih klubova.
Što se dalje budućnosti tiče, ne sumnjam da će biti produktivna, jer uz Mitu, Didu, Mišu, Miksera, i Janka teško da može da bude drugačije. Isto tako znam da ću dosta naučiti na tom putu s njima. A i, šta znam, uvek postoji mogućnost da dodamo još neki instrument i još nekog člana. Ali, svakako, o tom – potom.

Razgovor vodila: Ana Bjes