fbpx
Utonuh u ton…(Kanda Kodža i Nebojša unplugged)

Utonuh u ton…(Kanda Kodža i Nebojša unplugged)

07. 04. 2016.

Da li je sve ovo samo san ili polustvarnost?

***

Još jedan datum precrtavam u kalendaru stešnjena između spuštenih roletni i gomile ukoričene hartije naslagane unaokolo. Nekada se desi da sažvaćem sve duboke filozofije bez problema, ali trenutno sav taj požuteli papir svojim mirisom izaziva teskobu.

Ne znam da li je koincidencija, paralelni univerzum, šta god, ali već tri dana i tri noći obrćem Kanta i Ničea. Oduvek sam sanjala da mi neko plaća da čitam knjige, a onda sam postala ghost writer i više ne stižem da sanjam.

Svi duhovi koji lelujaju sa polica gradske biblioteke kažu istu stvar – obešeni smo nevidljivim nitima za suštinu koja lebdi iznad naših glava nedohvatljiva.

Polako se vadim iz tog nihilizma u kome zamišljam sebe sa 0 kilograma.

Teško je ovako težak poleteti.

Hvatam prvi sumrak, izlazim na ulicu, ubrzanim korakom hodam tamo gde me vodi crveni plakat – REČ i MISAO.

A ponajviše muzika.

klub Feedback
Foto: album cover

 

Ako me pitate ko mi je omiljeni pesnik, nabrojaću vam i Šimića, i Drainca, i Nastasijevića, i Popu, i Miljkovića… Ali zapravo, u svim tim „magljenjima“ po ćoškovima jedino sam mogla naizust da odrecitujem stihove Kanda Kodže i Nebojše.

To je poezija koja tako nenametljivo ulazi u uši, bez mnoštva slojeva prašine u kockastom formatu.

Ali ipak me ne popušta misao da ta lakoća smisla nije proizašla iz tek tako neke pažljivo odabrane i ukomponovane reči.

***

Na ulazu ostavljam sve te estetike, etike i poetike u tvrdom povezu.

Glavna dilema postmodernizma, kaže Fuko jeste da li je biti drugačiji, nenormalan, lud i bolestan isti pojam?

Ma dosta je za danas. Idem unutra, želim da se moje srce pretvori u metronom.

Prvi silazak

U ušima zuji disharmonična svakodnevica. Regularna socijalizacija među (ne)znancima u gužvi samo doliva još tonova u sveopštu kolotečinu buke i haosa.

Jedino što mogu konstruktivno da uradim jeste da osciliram zajedno sa muzikom koja traži samu sebe u mikrofonijama i sudarima frekvencija.

Nisam očekivala da ću uz ”Kafane i rokenrol” da stojim nepomično. Ta napetost prilagođavanja i usaglašavanja koja odzvanja sa bine nije ono što mi treba da mi se unutrašnji mir naštimuje do nivoa svesnog ugođaja.

Ipak mi treba jedan ćošak u kome jedino tišina može da poništi nagomilanu kakofoniju.

Odoh…

Drugi silazak

Sve sam demone poslala na spavanje. Tek posle ponoći mogu da odigram ples koji najbolje znam, provlačim se sa lakoćom kroz pun klub, uspevam da ne odgurnem nikog. Svuda je mrak, samo muzika blješti punim sjajem.

Tek posle ponoći  otvaraju se  ’’kapije svetla iznad svih zidova’’ i dešavaju se prekidi (umišljene) stvarnosti.

Između pesama Oliver drži govor.

Kaže, u Nišu je divno, publika je super. Pre poslednje pesme priča o multikulturalnosti, o brisanju granica, pa kao: lepo je videti sve nas zajedno, ali treba da nas bude u više boja. Aleksa na tu opasku prvi diže ruke i pozdravlja uzvicima oduševljenja (lik koga, kad god sretnete u gradu, zateknete sa nekim novim strancem). Sve je, kao i uvek, stalo u rokenrol – u jedan trenutak prisnosti sa idealima koje ćemo posle par sati, na prelazu u novi dan da preispitujemo između kategorija ”mogućeg” i ”praktičnog”.

***

Dok sam se vraćala kući, shvatila sam da postoji još jedan ogroman razlog zašto volim noć.

Naročito u proleće možete čuti cvrkut ptica dok lelujte asfaltom kroz drvorede, a da se pri tom nijedan ton ne izgubi u dnevnoj užurbanosti i saobraćajnoj gužvi.

***

And finally –  I get my self together!!!

 

Autor: Ana Bjes

(prvobitna verzija teksta objavljena je na Helly Cherry webzine-u)

This Post Has One Comment

Comments are closed.