fbpx
Tako je govorio Cane

Tako je govorio Cane

Šta god mislili ili govorili o Canetu, morate priznati da je jedan od najlegendarnijih živih muzičara na srpskoj andergraund sceni. Prilično nezgodan tip, a mnogi bi rekli – baksuz koji iznova i iznova izluđuje novinare, druge muzičare, organizatore koncerata i konstantno provocira publiku gde god da je…
Stari vuk sada je u novom, mladom čoporu i reži jače nego pre. Dlaku je promenio, ali ćud (poetika) je ostala ista. Svoju beskompromisnu borbu protiv nekulture, učmalosti i konformizma nastavlja udružen sa mladim muzičarima iz Velikog Prezira, Jarbola i Straight Mickey and the Boyz.

Škrtice album cover; klub Feedback
Škrtice album cover

Prvo što sam čula na ulazu u klub bilo je: „Pojačajte te monitore, šta je bilo, štedite struju?
Pitam se, da li on stvarno celog života govori kroz nos tim nadrkanim beograskim akcentom ili je to samo fora koja mu je totalno prešla u naviku…

Najbolja provokacija zapravo jeste opstati u rokenrolu i  ni za dlaku ne promeniti svoj stav. U trenutku kada svi misle da ste odsvirali svoje i da sve što sada radite je nekakav eho stare slave desi se supergrupa Škrtice.  Cane opet dokazuje da svet ostaje na onima koji se OSEĆAJU mladima. Miks čistog rokenrola i pank ideologije prepoznatljiv za Canetov matični bend osvežen je energičnijim ritmom, psihodeličnim vožnjama na gitari i tvrdim hard rock rifovima koji maltene pomeraju bubrege. Pa šta? Već čuto i već viđeno. Čak toliko da su se  mnogi odavno umorili, ispali iz kondicije i – odustali! Ali, ne i Cane, pa koliko god i on sam (možda) bivao svestan da je postao već (pomalo) dosadan. Međutim, redovan “hajp”, i tzv. “veliko interesovanje” za svaki koncert u kome baš on učestvuje razbija opštevažeći i regularan “hejt” masa željnih nečeg “novog”.  I tako svi mi, podjenako nadrkani i iziritirani svakodnevnom kolotečinom andergrund bivstvovanja, hteli ne hteli – trčimo na Canetove svirke.

Provokacija nastavlja da se nezadrživo širi dalje i još dalje i sve dalje čuje, diže tenziju, povišava pritisak i napinje ganglije do tačke pucanja kao nesnosno zujanje u ušima i mnogo nakon što ti vraški monitori utihnu svi do jednog.

Ono što mnogi ’’ljudi od pera’’ razvlače u mislima mrčeći hartiju na kilometre, Cane kaže u par redova, bez uvijanja. I to je provokacija svim ’’visokoumnim maloumnicima’’ kako u jednom intervjuu naziva konformističku akademsku elitu. ’’Ljudi ne žele istinu da čuju, zbog nje razapinju i pljuju.’’ – naročito ako je sročena u trenutku i zaogrnuta u britki humor koji gađa direktno u sujetu. (Gađani ima sreće ako je na njega poletela samo britka reč, a ne neki kabast predmet, kao binski monitr na primer).

Svirka Škrtica je najbolji trenutak da dopustite toj tempiranoj bombi u vama da otkuca do kraja, da ogromna eksplozija izbaci van sve ono što potiskujete u sebi. Provokacija najbolje inspiriše i najviše pokreće, naročito ovde, gde se INAT smatra u isto vreme i vrhunskim kvalitetom i najvećim hibrisom koji naš srpski mentalitet nosi. Isto kao i u Brejkersima, Cane u ovom bendu primenjuje stari dobri, efikasni recept za lečenje društva: umesto mlakih oboga koristi hirurški skalpel, bez anestezije. Jeste bolno, ali ko izdrži osetiće olakšanje.

Možete da kritikujete Caneta, možete da ga pljujete, psujete i prozivate jer realno, ume jako da iznervira, ali taj matori baksuz i dalje ima sposobnost da napuni klubove i da u oblaku dima koji guši i štipa za oči pusti zračak čistog vazduha. Možda mnoge nervira baš taj entuzijazam i takva energija, što potvrđuje njegovu poetiku kao istinitu.

A možda mi se samo čini da je sinoć  bilo mnogo više znoja na bini nego u publici.

I moramo priznati da u ovoj zemlji rokenrol opstaje zahvaljući baksuzima kakav je Cane.

Autor: Ana Bjes

(prvobitna verzija teksta objavljena je na Helly Cherry webzine-u)